Sa Natašom Vukmirović koja je međunarodno EMCC EIA akreditovani coach i mentorica, sertifikovana supervizorica i sertifikovani timski coach razgovarali smo otvoreno o coaching profesiji, prilikama za lični i profesionalni razvoj kroz coaching kao i o tome zašto je danas sve važnije imati podršku coacha u životu i poslu.
Dotakli smo se pitanja šta zapravo radi coach, na koji način pomaže pojedincima i organizacijama, koje vrijednosti stoje u osnovi ovog rada, ali i kako izgleda put onih koji žele sami postati coach-evi.
Sa više od 15 godina iskustva rada s organizacijama, liderima i pojedincima u privatnom, javnom i civilnom sektoru u regionu, Nataša je jedna od vodećih stručnjakinja za coaching i razvoj liderstva. Ona je direktorka Međunarodnog instituta za coaching i mentorstvo (ICM), osnivač Coaching PLUS škole i Biznis coaching akademije, kao i autorka knjiga i brojnih alata za self-coaching i profesionalni razvoj.
Za početak – zašto baš coaching? Šta vas je privuklo ovom polju i kako ste započeli svoju profesionalnu coaching priču?
Pre 25 godina, slučajno sam otišla na predavanje na kojem je govorila žena koja je nakon toga postala moj prvi coach. Predstavila se kao lekarka i osoba koja voli ljude. Kada sam, u individualnom radu, shvatila šta za mene znači njeno puno prisustvo, pažljivo slušanje, postavljanje pitanja koja mi dotad niko nije postavio, uzbuđeno sam je pitala šta je to. Na divan način sam upoznala profesionalni coaching.
Otad sam puno toga prošla i isprobala raznovrsne pristupe razvoju ljudskih potencijala, ali nisam pronašla ništa bolje i efikasnije za sebe. Svaka metodologija, koja je dobronamerna prema čoveku, ima svoje mesto i važnu ulogu, a coaching je primenjiv kada su ljudi dovoljno osnaženi za pristup u kojem svi odgovori dolaze iznutra, kao i za razvoj veština.
„Faktor x“ u coachingu je poverenje. S potpunim poverenjem sam dogovorila sesije s tom ženom i prepustila se procesu učenja. Bila sam mlada, a tada se nije lako dolazilo do informacija. Srećom, imala sam roditelje koji su bili otvoreni da me podrže da sama pronađem svoj put i rapoloženi da to finansiraju.
Nakon toga, u mom fokusu dugo je bilo liderstvo orijentisano na zajedničko dobro i strateške, dugoročne ciljeve organizacija i zajednica. Jedan od mojih učitelja odavno mi je objasnio da to ide tim redom, prvo budeš lider, potom mentor i na kraju coach. Postepeno sam stigla do pojedinačih ciljeva i rada s individualnim coaching klijentima.
Često se postavlja pitanje – šta zapravo radi coach? Kako biste to objasnili nekome ko se prvi put susreće sa tim pojmom?
U svojoj suštini, coaching je metodologija za efikasno ostvarivanje velikih, važnih ciljeva. Na Balkanu tema ciljeva nije omiljena kao, na primer, u Americi, gde su koleginice i kolege objavili mnoge knjige na temu ciljeva i razvili veliki broj pristupa.
Ljudi kao da nisu svesni da svakodnevno ostvaruju veliki broj ciljeva, jer to čine rutinski, bez većih otpora i da su posvećeni aktivnostima koje vode do ostvarivanja važnog cilja. Na primer, rade da bi dobili platu. Svakodnevna rutina i rad su aktivnosti, plata je cilj, a doprinos je cilj iza cilja, odnosno svrha. Porodični, obrazovni i državni sistem ljude usmeri u tom pravcu i često se o tome ne razmišlja sve dok ne dođe do nekog problema. Problem ili prepreka može biti otkaz, nemogućnost karijernog napredovanja, nezadovoljstvo, niska primanja u odnosu na željeni životni stil, osećaj da se ne daje doprinos, loši međuljudski odnosi na poslu, mobing, loši rezultati, problem u vođenju tima. Veći broj ljudi ima motivaciju da izađe iz nekog problema (samo da odem odavde), a manji motivaciju da ostvari važan cilj (zadovoljan sam, ali želim više). Kada situacija pritisne, potencijali se često spontano aktiviraju ili ljudi zatraže podršku coacha.
Međutim, metodologija je nastala za uspešne koji žele da budu još uspešniji, ne samo u smislu karijere, pozicije moći i finansijskog obilja, nego i ličnog blagostanja, kvalitetnih odnosa, zdravlja, dugovečnosti. Što su ljudi zadovoljniji sobom i svojim životom, žele što duže da žive i oni najčešće na coaching dolaze s temom ličnog blagostanja. Svaka tema može biti tema za coaching.
Postoje dva pravca delovanja coacha, jedan je orijentacija na ishode i akcije, kada klijent ima cilj (unapređenje) i potrebna mu je podrška za planiranje (razvoj komunikacijskih veština) i primenu plana (ostvarivanje cilja). Drugi je emocionalna podrška tokom lične promene, na primer kada ljudi nisu sigurni šta žele, kada im je potrebno vreme i psihološki siguran prostor u kojem mogu otvoreno govoriti i promišljati o sebi i svom životu i karijeri. Ovde coach ima ulogu da podrži klijenta da ostvari važne uvide i učenja i da dođe do novih ideja (vizije, ciljeva).
Coach koristi razgovor kao glavni alat, ali to nije isti razgovor iz svakodnevnog života, nego podrazumeva profesionalnu obuku, etički okvir i primenu standarda. Postoje različiti pravci, pristupi, modeli, tehnike i alati koje koristi. Svoje bazične veštine poput posvećenog slušanja, postavljanja coaching pitanja, davanja povratne informacije, izgradnje odnosa, coach unapređuje sve dok postoji.
Postoji mnogo metoda i pristupa u ličnom razvoju – šta coaching čini jedinstvenim?
Nepokolebljiva vera u čoveka kao resursno biće koje već ima na raspolaganju obilje resursa da ostvari šta želi, da uči i razvija se. Coach vidi klijenta u punom potencijalu i s ostvarenim ciljevima pre nego što se to dogodi u realnosti. Metodologija je usmerena na mogućnosti i rešenja, kao i lične snage klijenta. Zbog toga je coaching nezamenjiv kao metodologija i daje odlične rezultate.
Na koji način coaching pomaže pojedincima da bolje razumiju sebe i svoje ciljeve?
Psihološki siguran prostor u coachingu je nešto što često ne postoji u međuljudskim odnosima. Ljudi komuniciraju tako da razmenjuju informacije ili čak ni ne čuju jedno drugo, nego svako priča sam sa sobom, iako deluje da postoji interakcija.
Čovek u coaching odnosu može skinuti sve maske, odložiti odbrane i biti što jeste. U tom susretu sa sobom, oslobađa se tereta tuđih očekivanja i može sebi dati slobodu da se poveže sa svojim pravim ciljevima, željama, snovima. Ili da nađe novu motivaciju da ostane tu gde jeste, novu snagu, smisao i svrhu.
Možete li podijeliti primjer kako je coaching nekome pomogao da napravi veliki pomak u karijeri ili privatnom životu?
Puno je primera, ali u profesionalnom coachingu se vodimo etičkim principima i strogom diskrecijom. Uspeh coachinga temelji se na odnosu poverenja i zato se bilo kakvo hvalisanje rezultatima smatra pogrešnim. Ako klijenti sami žele nešto da kažu ili napišu, to je najispravniji način. Čak i kada predajemo potpisane povratne informacije u procesu sertifikacije, klijente obaveštavamo ko će imati pristup tim informacijama i gde će se čuvati i garantujemo da neće biti objavljene. Neki moji klijenti su odbranili doktorat, preselili se u inostranstvo, promenili profesiju, verili se, zaposlili, objavili knjigu, promenili stavove i uverenja, stekli nove veštine, počeli da rade sa stranim klijentima.
Jednom sam s mladim preduzetnikom radila na razvoju njegovog posla, a tokom procesa on je razvio samopouzdanje i ostvario drugi cilj, zaposlio se u struci u drugoj zemlji. U procesu ugovaranja jasno razlikujemo klijentov cilj u realnosti, koji je njegova odgovornost i cilj(eve) coachinga za koje su odgovorni coach i klijent.
Koliko je coaching važan za lidere i menadžere u današnjem poslovnom okruženju?
Stilovi vođenja ljudi se stalno razvijaju i prepliću sa znanjima iz biznisa, psihologije, coachinga, mentorstva. Coach – style liderstvo je razvijeno u toj meri da se lideri mogu akreditovati, zajedno s coachevima i mentorima.
Nijedan drugi stil liderstva nije se još našao u tako povoljnoj situaciji, što jasno govori o tome koliko su coaching veštine menadžerima i liderima korisne, praktične i primenjive u vođenju ljudi.
Kako coaching utiče na timove i organizacije – od komunikacije do rezultata?
Uvođenje coaching kulture je složen proces kojim se bave iskusni coachevi koji primenjuju sistemski pristup. Organizacije češće biraju da ne uvode coaching kulturu, nego da koriste individualni, grupni i timski coaching, radionice i edukacije kao podršku. Od komunikacije sve kreće. Ljudi često imaju problem da izraze svoje mišljenje ili da se zauzmu za sebe, teško se nose sa stresom i frustracijama. Sve to utiče na njihovu produktivnost i rezultate, ali se prenosi i na privatno vreme, smanjuje se lično blagostanje. Zato kroz coaching osnažujemo menadžere da komuniciraju na podržavajući način i ostvare efikasnu komunikaciju sa zaposlenima i članovima tima.
Mene naročito inspiriše rad s ljudima iz organizacija jer znam da će nove veštine primeniti i u svom privatnom životu i graditi bolje partnerske, porodične, prijateljske odnose. Osnaživanje ljudi da efikasno komuniciraju bi trebalo da bude strateški cilj svakog društva koje želi da ljudi budu sretniji.
U kojim situacijama kompanije najviše traže podršku coacha?
Razlikuju se iskustva, a rado ih razmenjujem s koleginicama i kolegama. Najviše radim na temi upravljanja konfliktima, uvođenju sistema za davanje i primanje povratne informacije i razvoju liderskih veština. U executive coachingu najčešće teme su vizija, doprinos zajednici, sistemska promena u organizaciji, executive presence. Od zahtevnijih zadataka, tu je uvođenje mentorskog programa, trening za interne trenere, timski coaching.
Obično se kreće od komunikacije, organizacije vremena, delegiranja, upravljanja stresom. U zavisnosti od planova i budžeta, neke organizuju jedan dvodnevni trening za menadžere godišnje, a neke angažuju coacheve za dužu saradnju.
Vi ste kreirali modele WordPlay i Mapu karijerne promjene – možete li nam približiti kako oni funkcionišu?
Coaching modeli se kreiraju u skladu s teorijom promene koja ima svoje principe i faze. Moji modeli i alati nastaju kada radim s klijentima i primetim da se neke stvari ponavljaju, a ja mogu ponuditi rešenja. Na primer, poznati GROW model vodi proces od postavljanja cilja, preko analize sadašnje situacije i mogućnosti, do biranja opcije i plana akcije. Primenila sam ga u stotinama sesija i otkrila da mnogi ljudi nemaju jasne ciljeve i prioritete, da ponekad kažu da im je cilj nešto što je odraz trenda u načinu života ili tuđih očekivanja. Zato u WordPlay modelu krećemo od orijentacije (ko sam ja, šta zapravo želim).
Primetila da je klijentima korisno kada im postavim pitanja koja im pomažu da se zagledaju dublje u sebe i reflektiraju o svojim unutrašnjim preprekama. Postoje tipični samosabotirajući obrasci kojih ljudi često nisu svesni. Tek kada ih osveste i osmisle strategije za njihovo ublažavanje ili prevazilaženje, mogu samouvereno ostvariti važne ciljeve. Važni ciljevi gotovo uvek zahtevaju ličnu transformaciju. Zato WordPlay pomaže ljudima da promene ploču i kroz svoj novi identitet ispričaju svoju novu priču. To je vrlo važno kada neko, ko je godinama zaposlen, želi da postane preduzetnik, na primer. Jedan set ljudskih potencijala se razvija za ulogu zaposlenog, a potpuno drugačiji set za ulogu vlasnika biznisa.
U praksi se često susrećem s klijentima koji imaju važne ciljeve koje su drugi ljudi lako ostvarili, a njima je potrebna podrška. Tipičan primer je kreiranje i vođenje LinkedIn profila. Za neke ljude je potrebna lična transformacija da bi organizovali foto sesiju i objavili svoju fotografiju na toj mreži. Iako im je neophodno u karijernoj promeni. Model Mapa karijerne promene se zasniva na tri principa: realizam umesto optimizma, jačanje unutrašnjeg lokusa kontrole (preuzimanje odgovornosti) i razvoj kapaciteta za prihvatanje greške. U ovom modelu puno više reflektiramo o međuljudskim odnosima, sistemima, okruženjima u kojima se odvija promena. To se dosta razlikuje od karijernog savetovanja i drugih vrsta coachinga koji nemaju sistemski pristup.
Kao supervizor i mentor, radite i sa drugim coach-evima – koliko je važna stalna edukacija i podrška u ovoj profesiji?
Kontinuirani profesionalni i lični razvoj je jedan od uslova da bi se neko mogao smatrati profesionalnim coachem, mentorom i supervizorom. Pred nama je zahtev strateškog pristupa svom i razvoju svoje prakse. Zato sam od početnih radionica o liderstvu i mentorstvu prešla dug put preko profesionalnih treninga u oblasti liderstva, coachinga, mentorstva, timskog coachinga, supervizije, procesa akreditacije do toga da danas održavam coaching treninge. Tu nije kraj, naravno, vrlo često sam na edukaciji, čitam stručnu literaturu i pronalazim nove oblasti za razvoj. Redovna supervizija je obavezna za coacheve, mentore i supervizore (najmanje 4 individualne sesije godišnje). Početnici obično kažu da nemaju temu za superviziju, a što se više bavimo coachingom, imamo ih sve više. Ja imam najmanje dve strukturirane supervizije mesečno.
U knjizi Kako da postanete sami svoj coach pišete o self-coachingu – da li svako može da nauči osnove i koristi ih u svakodnevnom životu?
Da, svako može naučiti osnove i primenjivati ih kao samostalni coaching. Ljudi brzo uvide ograničenja rada bez podrške profesionalnog pomagača i zato je najbolje napraviti dobar balans.Upoznala sam puno ljudi koji još uvek nisu spremni da poklone svoje poverenje i otvoreno razgovaraju o sebi i svojim planovima i knjiga je posvećena njima. Mnogi moji klijenti za neke teme koriste samostalni coaching i to je najbolja kombinacija. Takođe i ljudima iz poslovnog sveta kojima podrška treba brzo, sada i ovde, a ne mogu to uvek lako organizovati. Zato su dobili alate da podrže sami sebe.
Naravno, knjiga je posvećena i svima koji trenutno nemaju novca za profesionalnu podršku i zato je napisana jednostavnim jezikom. Svako može krenuti od dva pitanja: Kako sam? i Šta želim u ovom trenutku? Naizgled vrlo jednostavna, ona nam pomažu da se povežemo sa sobom, umirimo i razumemo svoje potrebe koje stoje iza emocionalnih reakcija i stanja. Na primer, neko jasno komunicira ličnu granicu, ali vama se učini da se radi o aroganciji i odbacivanju. Osećate ljutnju, nije vam dobro, na um vam padaju misli o fizičkom nasilju ili osveti. Potrebno je malo vremena da postavite sebi samo ova dva pitanja i nakon toga asertivno komunicirate svoju potrebu, na primer: Potrebno mi je da me sada čuješ jer imam nešto važno da ti kažem.
Zamislite kako bi ovaj svet izgledao kada bi svako razumeo svoje potrebe i kada bi, umesto agresije ili odustajanja od važnog odnosa, svesno i namerno birao da radi na tom odnosu. Imam viziju takvog sveta i to me pokreće da bez prestanka kreiram nove sadržaje, alate, da podržavam druge coacheve, mentore i lidere da za isti pristup osnažuju ljude s kojima rade. Imam dobre uzore, koleginice koje su to radile dok god su bile na ovom svetu, koleginicu koja ima 82 godine i nije joj teško da pređe pola sveta da bi pružila podršku coaching zajednici, moje mentore, supervizore.
Kada bi neko danas prvi put razmišljao da potraži coacha – šta bi trebala biti njegova polazna tačka?
Napisala sam vodič Kako da izaberete biznis coacha, a on se može primeniti na izbor coacha generalno. Bitno je da klijenti preuzmu svoj deo odgovornosti jer čak i zakoni koji regulišu zaštitu potrošača zahtevaju da se svi informišemo pre nego što nešto kupimo.
Klijenti mogu pitati coacha koju coaching edukaciju je završio, kada se sertifikovao, da li je član strukovnog udruženja, koji etički kodeks primenjuje, koja etička komisija je nadležna u slučaju žalbe, koji pravac i pristup primenjuje u svom radu, ko mu je supervizor, na koji način evaluira rezultat coaching procesa, kako teče tipičan coaching proces, s kojim klijentima najčešće radi i na kojim temama.
Posebno je interesantno ima li coach međunarodnu akreditaciju (licencu) i koje međunarodno udruženje ju je izdalo. Ali, pošto se do akreditacije ne dolazi brzo, jer je potrebno vreme i iskustvo, klijent može pitati da li coach radi na tome da je stekne.
Koji bi bio vaš savjet ljudima koji žele da rade na sebi, ali još nisu sigurni da li je coaching pravi izbor?
Neće postati sigurniji razmišljanjem. Neka pronađu profesionalnog coacha s iskustvom i isprobaju. Ovde ću ponovo naglasiti odgovornost klijenta. Ako neko “svrati” na coaching, neće biti rezultata. Kao i sve, coaching zahteva posvećenost. Ne menjaju se navike u ishrani tako što se razmišlja o hrani. Ne menjaju se navike u razmišljanju tako što se razmišlja o metodologijama.
I za kraj – kako vi lično danas definišete uspjeh i šta coaching znači u vašem životu?
Svakodnevno se bavim samorefleksijom, koristim coaching modele za svoje procese, bavim se svojim mislima, emocijama, komunikacijom, ponašanjem. Upoznajem sebe, menjam se, ponovo se upoznajem i povezujem sa sobom. Merim i evaluiram rezultate. Zapisujem kada sam šta radila i kakav je uticaj imalo na mene.
Od osobe koja je živela u svetu ideja i nije znala ništa u vezi s novcem i materijalnim bogatstvom, postala sam osoba koju danas zanima sve u vezi s računovodstvom, upravljanjem finansijama, porezima, investicijama.Naučila sam koliko je važan balans u svemu. Nekad sam toliko radila da sam nekoliko puta doživela burnout i kolabiranje. Još uvek volim puno da radim, ali sad sam drugačija osoba. Nisu to bile spontane promene, nego fokusirane intervencije i aktivnosti.
Za mene je uspeh svesna i namerna transformacija u željenom smeru. Dobro vođenje sebe kroz život. Brzo prilagođavanje promenama uz dobro upravljanje vlastitim otporima. To su veštine neophodne za svet u kojem živimo. Danas ništa nije važnije od brzog razvoja veština. Ceo sistem obrazovanja se menja. Od memorisanja ogromnih količina informacija stigli smo do razvoja veština, a to je upravo suština coachinga. Iako se razvio u oblasti obrazovanja odraslih, neupitan je njegov uticaj na obrazovanje u celini.
U toku je upis u Coaching PLUS školu. Šta biste preporučili budućim polaznicima – koje preduvjete ili potencijale bi trebalo da imaju, s obzirom na to da nije svako spreman da se upusti u profesionalno usavršavanje za coacha?
U globalnim strukovnim organizacijama posvećeni smo primeni principa poštovanja različitosti i inkluzivnosti. Uz veru u resurse ljudi, jasno je da je najvažnije da budući coachevi budu otvoreni za upoznavanje i primenu etičkog okvira za rad s ljudima i razvoj sopstvenih kompetencija i ličnih kapaciteta. U toku je proces demokratizacije coachinga, kada on izlazi iz krugova liderstva, biznisa, javne uprave i civilnog sektora i ulazi u živote ljudi, bez obzira čime se bave.
Osobe kojima je blisko sistemsko razmišljanje, liderstvo, projektni menadžment, vođenje tima, biznis konsalting, preduzetništvo, lako se snalaze u coachingu. Ipak, znanje i iskustvo poput njihovog nije osnovni preduslov za dobrog coacha jer ima sjajnih koleginica i kolega koji su ranije bili muzičari, pedagozi, filolozi, arhitekte, inženjeri.
U Coaching Plus školi učimo o razvoju ličnih kapaciteta poput povezanosti, kreativnosti, hrabrosti, o vrlinama koje krase coacha i mentora, sposobnosti samoprihvatanja i prihvatanja drugog ljudskog bića. Ovde se mogu razočarati samo osobe koje misle da će naučiti manipulativne tehnike ili da će uz pomoć coaching veština uspeti nekoga na nešto da nateraju ili nagovore. To je suprotno etičkom i zdravorazumskom pristupu koji primenjujemo i promovišemo.
Više o Nataši Vukmirović kao i Coaching Plus školi možete saznati na LINKU.
